О душевном здрављу и психолошкој помоћи

Душевно здравље је по дефиницији, између осталог, стање складног психичког и социјалног функционисања личности које подразумева одсуство изражених сукоба у личном и социјалном животу  који би могли водити нежељеним последицама. Зашто онда страх и од самог помињања душевног здравља? Зашто се о овој теми нерадо говори? Зашто се сви упорно клонимо разговора о различитим стањима психе? Зар би било страшно живети у пуном складу са самим собом и властитом природом с једне, и другим, намa важним људима с друге стране?

Чврсто верујући да је брига о душевном једнако важна као и брига о телесном здрављу, упорно, годинама већ, покушавам да научим младе да неговање властитог менталног здравља не сме да повлачи са собом никакав страх, зебњу, осуде, стигму. Осећати тескобу, страх, забринутост, тугу или бес, бити преплављен стресом, бити узнемирен и забринут, фрустриран, плачан, уморан, нервно исцрпљен – није срамота. Живот нас неминовно троши и чини да се повремено осећамо лоше, слабо и беспомоћно. То нас и чини људима. Уз то, тежити остваривању свог пуног потенцијала и развоју сопствених капацитета за рад и љубав према другима, требало би да буде обавезан лични развојни задатак свима како би се могао живети богат и испуњен, задовољствима прожет живот. И наравно, не може се све увек постићи самостално. Тешки су ово задаци који нас често – привремено макар – надилазе. Обратити се некоме за помоћ зато је сасвим природно, разумно и људски. Некад је и помоћ најбољег пријатеља довољна, али некад се мора отићи и даље.

Психолошка помоћ није нешто чега се треба плашити и од чега треба бежати. Психолошко саветовање може да буде драгоцено. Наравно, неће оно само по себи решити ваше проблеме, можда вам неће бити ни од велике користи. Али зашто не покушати? Разговарати отворено са неким ко је по професионалној дужности и етици властитог позива обавезан да сачува за себе све што сте му рекли. Ко ће вас активно, стрпљиво, без осуђивања, потцењивања, ишчуђавања и омаловажавања, саосећајно и са пуним разумевањем слушати. Притом је способан да док му причате, уђе у ваш свет и „креће се“ њиме слободно схватајући како се осећате, од чега стрепите, шта вас плаши, а шта мотивише и чему стремите. И уме да вам укаже на ваша „жаришта“ – критичне тачке и препреке које себи постављате, а да их нисте ни свесни, и онда само разговором и расветљавањем силних, дуго накупљаних нејасноћа најчешће – учини да доживите олакшање. Да боље разумете себе, прихватите своје недостатке са жељом да их, радећи на себи, временом неутралишете. Јер то је оно што психолози раде.

Све што може да вам се деси када се нама обратите за подршку јесте да научите да помогнете себи да изађете из кризних ситуација и победите негативна осећања. Ако не то – научићете да препознајете и о својим осећањима отворено говорите. Ни то није мало. Ако не ни то – сопствени „терет“  ћете речима поделити са неким и схватити да нисте сами. Јер сви имамо периоде када нам се чини да не можемо да одговоримо свим животним изазовима. Кад смо посебно рањиви, несигурни, крхки, преоптерећени (свакодневним задацима, пословима, застрашујућим мислима и лошим осећањима).

Кад нам се проблеми чине несавладивим а живот, често, немогућим. Кад не знамо како даље. Поделити тежину властитих дана са неким ко ће вас уверити да за сваки проблем постоји решење и показати вам пут – јер је природом свог позива окренут човеку и познаје његову природу  – некад је довољно за преокрет.