Интервју- Јулијана Вукашиновић

Можете ли нам се представити и  укратко испричати свој животни пут- од Кокиног Брода до Швајцарске?

Зовем се Јулијана Вукашиновић, девојачко Шћекић. Рођена сам 09.07.1969. године у просветарској породици и са старијом сестром и братом провела своје детињство у Кокином Броду. После завршене основне школе у Радоињи и средњег усмереног образовања у Новој Вароши, уписала сам и завршила Медицински факултет Универзитета у Крагујевцу. Као стипендиста нововарошке болнице, вратила сам се у свој родни крај и ту одрадила стажирање. У лето 1995. године удајом сам прешла за Крушевац и 1997. године добила ћерку Емилију, данас успешну мр економије и технологије која живи и ради у Цириху.
До краја 1998. године радим на дечијем одељењу Медицинског центра у Крушевцу и предајем групу медицинских предмета у тамошњој Средњој медицинској школи. Рад са децом, омладином, и као лекар и као предавач представљао ми је  увек велико задовољство. Крајем 1998. године одлучујемо  да се преселимо за Швајцарску, придруживши се супруговим родитељима и брату који су већ дуже година тамо живели и радили. Нова земља, страни језик, другачији обичаји и закони били су велики изазов. Драго ми је, и то морам да кажем, успела сам да се остварим и као мајка, супруга и као лекар, а да останем своја и сачувам свој идентитет. Завршила сам специјализацију из психијатрије у Швајцарској и делом у Немачкој (Хајделберг), а потом и субспецијализавију у Берну, главном граду Швајцарске. Већ скоро три деценије живим и радим у Солотурну, лепом барокном граду као водећи лекар на овдашњој Психијатријској клиници и имам среће да радим и са студентима, образујем будуће младе колеге са Универзитета у Берну и Базелу. Водим део клинике са 65 запослених- лекара, медицинских сестара и стручних терапеута запослених на одељењима, дневним клиникама и амбулантама. Радим и као конзилијарни лекар на другим здравственим институцијама. Члан сам више управних одбора и учествујем у пројектима о превенцији и очувању здравља, као што је актуелни пројекат Министарства здравља Швајцарске: „Штетност пушења код деце и омладине”. Рад са различитим тимовима и фокус на многобројне теме чине мој посао динамичним и разноврсним. Моји научни и стручни радови су последњих година посвећени људима оболелим од депресије и деменције. Посебно сам поносна што сам члан Српског удружења жена Берна, које се бави очувањем нашег језика, традиције и културе.

Која Вас најранија сећања вежу за Кокин Брод?

За Кокин Брод ме везују безбројна и дивна сећања на једно идилично прошло време када су се људи много више дружили, посећивали спонтано и неговали заједништво. Заједно су се славили рођендани, славе, припремале зимнице. За школске приредбе, свака мајка би спремила и донела понешто за друге.
Школска дворишта су била препуна деце и главно место окупљања-  како за време школе и великог одмора тако и после часова. Кроз та дружења и без мобилних телефона и интернета, стварале су се и остваривале колективне креативне идеје, играо се ластиш, између две ватре, одбојка, ковали планови за екскурзије. Била су то права и искрена дружења са много више међусобне солидарности. Људи су били спремни да помогну. Тако су и нас децу и омладину учили да помогнемо другу, комшији, старијем, слабијем и да се међусобно поштујемо и уважавамо. Волим да читам, путујем,  а нарочито да се дружим. Пријатељи и породица су ми битни. Моја породица ми је била и остала велики ослонац и подршка у животу. Увек долазимо радо у родни крај и Кокин Брод где уживамо посебно у топлини и нежности и кулинарским мајсторијама моје маме.

Када погледате са ове дистанце Ваше основно школовање, шта је то што је остало заувек упамћено у вези са Радоињом? Која су то сећања, осећања, слике, успомене…?

Основна школа у Радоињи је увек била за пример. Имала је одличне наставнике, изузетне предаваче и још боље педагоге. Били су строги, али праведни. Кроз многобројна такмичења су подстицали нас, ученике, на још боље резултате. Неговао се такмичарски дух кроз разне приредбе. Посебно су ми осталe у сећању оне где је на крају био квиз знања између ученика школа у Негбини и Радоињи. Све се дешавало на отвореном, трибине пуне, навијало се, дланови се нису штедели. Рад у групама, наставе у природи и извођење огледа на часовима из биологије и хемије су ми били посебно драги. Тада су редари озбиљно схватали свој задатак. Понекад су можда били исувише ревносни. Наставници су познавали и били упућени у породичну ситуацију ученика и редовно помагали ако је требало. Успомена је заиста пуно: огледне летње школе, посете  Основној школи у Јајинцима код Београда, нашој братској школи и њиховој узвратној посети. Секције, допунске и додатне наставе из скоро свих предмета. Спортска такмичења, поготово у одбојци. На моју срећу, волела сам одувек да учим и то ми није тешко падало. Знање које сам стекла кроз основну школу ми је касније помогло да сваки следећи корак савладам успешно.
Наставници су нам били узор. У школи се неговало другарство, старији ученици помагали млађима.
Звучи скоро идеално – али, заиста је тако било!То није производ моје маште. Витрине Радоињске школе су биле пуне диплома њених ученика са разних такмичења. И сада могу да се „скромно“ похвалим са својих 110 диплома и награда (ово сам МОРАЛА да напишем на инсистирање чланова моје породице, ха-ха). Брањем шипурака и сакупљањем секундарних сировина плаћали смо своје екскурзије, а као Млади горани пошумили смо хектаре и хектаре борових шума. Са наставницима матерњег језика правили смо своје позоришне представе, а нарочито ангажовано правили програме за  Дан школе. Песници за децу, попут Добрице Ерића, долазили су нам у госте. Усхићењу и срећи није било краја. Преко лета, читали смо „брда” лектире. Од тада читам радо и дан данас. Породично васпитање и дух који се неговао и живео у радоињској школи ме је учинио оним што сам и прати ме до данас. Поносна сам и срећна што сам била ученик радоињске школе. То време, моје другаре, наставнике, читав колектив школе, дивне успомене носим и носићу у свом срцу.

Да ли је на неки начин било отежавајуће у то време бити дете просветног радника?

Свог оца сам много волела, поштовала и дивила му се. Радио је као наставник биологије и хемије и са 45 година радног стажа отишао у пензију без иједног дана одсуства. То данас, просто, изгледа немогуће.
Била сам срећна и поносна да сам дете просветара. Али сам увек била свесна и додатног очекивања, и свог и од других, да увек будеш добар- на висини задатка, да будеш пример, знаш одговор на свако питање, што није увек било лако. Мој отац је искрено волео ђаке и говорио да учењем мењамо и изграђујемо себе, да је књига најбољи друг. Радовао се успесима својих ђака и интересовао за њихов даљи животни пут. Врло му је било важно да његова деца немају повлашћени положај у односу на друге ученике. Био ми је и остао велики узор и као родитељ, и као предавач и као човек.

С обзиром на то да да сте лекар, када се јавио у Вама тај осећај или идеја да кренете тим путем? Да ли је постојало нешто конкретно што Вас је потакло?

Мислим да сам рођена са потребом да помажем другима. Позив лекара ми је помогао да то и остварим.
Али на моју одлуку да будем лекар, велики је утицај имао мој отац који је увек, посебно истицао значај позива лекара. Радо је причао ову анегдоту: „Када су једном питали тадашњег председника Тита, има ли неко ко је „изнад” њега, он је одговорио- Судија и лекар”. Други моменат из живота је учврстио моју одлуку да постанем лекар. Збио се у петом разреду и због убода оса била сам у животној опасности. Лекар ми је спасао живот. Тада сам чврсто одлучила: „Постаћу лекар и помагати другима.”

Многима од нас је медицина и било која грана медицине резервисана за посебне људе, а многи сматрају да се за то  ,,треба родити“. Да  ли бисте Ваше занимање и рад са пацијентима описали као посебно тежак?

Позив лекара је захтеван, али и диван. И као што је то и у животу, прожет је тугом, али и радошћу. Тражи пуно од вас, али и даје. Увек бих одабрала овај позив. Када помогнете некоме, то вам даје снаге за даље. Сваки излечен човек је нова нада и снага. Много волим свој посао, а све што човек воли не пада му тешко. Спреман је да прихвати све стране свог позива. И лепе и мање лепе.

Шта бисте могли да посаветујете наше ученике који су на прагу одабира занимања? Мислите ли да предност треба дати жељама и склоностима или треба гледати и ту неку практичну и профитабилну страну, пратити стање на тржишту и слично?

Није једноставно рећи овде шта је исправно. Закони тржишта се мењају – шта је данас актуелно, сутра можда неће бити. Мислим да када човек нешто воли, када ради оно што га испуњава, онда му је много лакше да одговори животним изазовима и да је спреман да нађе решење. Битно је да буде спреман да дозволи себи да промени и проба нешто друго. Да буде отворен за друге могућности. Јер нису сви, поготову млади људи у младим годинама у стању да донесу одлуке за читав живот. Нову оријентацију треба схватити као нови изазов и могућност, а не као неуспех, што је чест случај, поготову у малим срединама, које ограничавају и спутавају људе да направе нови корак.