Културни живот Основне школе ,,Гојко Друловић“ у првим деценијама рада

Наставник Милан Ћосовић са хором на школској свечаности

Радоињска школа је новосаграђеном зградом и усељењем у њу, 1955. године, постала нешто сасвим ново, за то доба савремено. Многима је познато да је школа у том времену била једна од најбоље опремљених, да је била сеоска школа за пример у целој бившој републици. Наравно, квалитет образовања није зависио само од опремљености савременим училима, добрим просторијама, није зависио ни само од пољопривредних добара, већ умногоме и од наставног кадра који је у тим временима предано радиo на унапређењу и искоришћавању свих тих добара у сврху што бољег образовања и васпитања деце.

Колектив школе 1976. године

Ако се на трен окренемо ка прошлости (а то нам је важно како бисмо сагледали садашњост и будућност), можемо видети да је школа у годинама након отварања имала и изузетно богат културни живот. О томе сведоче многобројне фотографије из летописа, приватних архива, разни предмети који се и данас чувају, али и људи који су директно били укључени у рад тадашње школе.

Радмила Ћосовић и Емилија Ћаловић

Уз помоћ двојице некадашњих наставника, Милана Ћосовића и Радојице Поповића, направили смо једну ретроспективу. Милан, учитељ, наставник музике и помоћник директора у једном периоду и Радојица, наставник руског језика и  директор школе, говорили су о различитим активностима покретаним тих година, а део тога смо поткрепили фотографијама.

ДАНИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ У РАДОИЊИ

Покретач за овакву причу био је један телевизијски апарат који и данас стоји нетакнут у Музеју школе. Наши саговорници су рекли да је телевизор купљен давне 1966. године. За ту,  тада веома вредну инвестицију, постоље (витрину), направио је Владе Станковић, учитељ практичне наставе и човек који је радио на одржавању целе школе. Како каже Милан Ћосовић- ,,телевизор је у то време био право чудо! “

Телевизор из 1966. године, данас у музеју школе

,,Са првим данима туристичке сезоне у Радоињи, свако вече гледао се Дневник. Осим тога, људи су се окупљали и када су били важни преноси утакмица,  преноси свечаности- као, на пример, за 25. мај“, сећа се Милан. Међу окупљенима је, како каже, било веома много људи. Мештани, туристи који су боравили у селу, наставни кадар, ученици…

ХОР И ОРКЕСТАР

Када је школа опремљена и отворена, набављени су и инструменти. Они нису коришћени у периоду од 1955. до 1964. године. Са доласком Милана Ћосовића, 1964, инструменти проналазе своју сврху и тада се покреће хор и оркестар. Школске 1965/66. формиран је тамбурашки оркестар.

,,Најлепша сећања ме везују за наше наступе. Незабораван је наступ на такмичењу у Војловици код Панчева. На том такмичењу, 1968. године, освајамо прво место. Сећам се одушевљења и коментара- Oткуд тамбурица у Санџаку?!“- присећа се Милан лепих дана.

Кан-кан, приредба за Дан школе

У моменту када је колектив бројао чак  98 људи, постојала је и глумачка постава.  Осмишљаване су и приређиване приредбе које су се састојале од представа и музичких тачака. Према Милановом сећању, чланови колектива који су свирали били су Драган Кончар, Момир Мандић, Милан Ћосовић. Певали су Радмила Ћосовић, Милан Ћосовић и Драган Кончар. У драмским приказима ,,Мува“, ,,Дугме“ и ,,Сумњиво лице“ наступали су Радомир Вуковић, Нада Васић, Радован Вранешевић, Емилија Ћаловић, Радмила Ћосовић, Анка Кутлешић, Бранко Корићанац, Михаило Гудурић, Стојанка Констадиновић и Милан Ћосовић.

Афиша за представе КУД-а ,,Гојко Друловић“

Најбројнији су били чланови фолклора- Славка Ташков, Анка Кутлешић, Емилија Ћаловић, Радмила Ћосовић, Дана Мандић, Слободанка Сталетовић, Саво Дробњаковић, Десимир Ђоровић, Милан Ћосовић, као и омладинци из села. Кореографије је осмишљавала Славка Ташков, а припремао, увежбавао и уређивао комплетан програм- Милан Ћосовић.

РАД ФОТО-КЛУБА

Школски фото-клуб израстао је из секције. На самом почетку (1964/65) клуб је водио наставник Србољуб Србо Вуколић. Како наводе наши саговорници, фотографисали су се сви догађаји у школи. Затим и оно ван школе. Ученици су се бавили садњом малина, пчелама, врцањем меда, а ишло се и у  брање шумских плодова, бар једном годишње. И ти радови бележени су фото-апаратом, за тај период- савременим. Ако би ученици фотографисали мештане, те фотографије су се симболично наплаћивале, а приход би одлазио у Ученичку задругу. У клубу је учествовао и наш саговорник, Милан Ћосовић, с обзиром на то је на учитељској школи завршио и фото-курс.

ВЕСТЕРН, ТРИЛЕР, ДРАМА

На трагање о некадашњој кинотеци навела нас је прича Радојице Поповића. Испричао нам је да је у том периоду купљен и кино-пројектор, да су се у школи приказивали филмови, чему је, такође, присуствовало доста људи. Она нас је и упутио на учитеља Ћосовића, који нам је, касније, говорио и о набавци филмова.

,,Први филм у школи је пуштен 1965. године у школској сали. У некадашњој Београђанки, купљен је кино-пројектор, али и велико појачало, звучници… Филмове смо требовали из Загреба и Београда. У почетку су то били углавном вестерни, пошто су тада били у моди, а затим су се давале и драме, трилери, па и љубавни филмови. Филмска трака је била она од 16 милиметара, а један филм је углавном имао око три пројекције.“

Кино-пројектор се и данас чува

Осим за филмове, звучници су коришћени и као разглас у школи, испричао је Радојица Поповић. Једно време радила је и радио-станица, по два, три сата у поподневним часовима. Неретко, са те станице могле су се чути и жеље и поздрави.

Добринка Бошковић, Драгица Станковић, Радмила Ћосовић и Милан Ћосовић крај разгласа

************

Године 1994. када је отворена Техничка школа у Новој Вароши, међу окупљенима на отварању био је и помоћник министра за средњошколско образовање, Брауновић. Показујући нову школу, домаћини су се похвалили и Теслиним трансформатором. Наш саговорник, Радојица Поповић (у то време директор радоињске школе) је рекао: ,,Па ми смо то имали још 1955!“ Помоћник министра је био веома зачуђен, те је изразио жељу да сутрадан посети школу у Радоињи. Није крио одушевљење, па су неколико дана после посете  у школу стигла значајна новчана средства за школу…