Кроз сећања учитеља Милана Јанковића

Разговарали смо са нашим комшијом, учитељем у пензији, Миланом Јанковићем. Хтели смо да сазнамо нешто више о његовом раду, да чујемо шта мисли о школству данас и да нам исприча нека своја сећања.

Део наших разговора смо покушали да пренесемо на папир…

Милан Јанковић је почео да ради као учитељ 1964. године у Сеништима. На том почетку радио је са колегиницом Росом Јовановић. После војске је примљен у школу у Негбину, а затим је радио и у Драглици, па и у Кокином Броду. У његовом разреду на почетку  је било 25 ученика, док је учитељица Роса учила 32 ученика.  Истиче и то да је најтеже било радити у школи у Драглици, с обзиром на то да је радио у две смене и имао 55 ђака.

Каже да је најлеши део посла био управо тај непосредни рад са децом, али исто тако каже да не би поново изабрао да буде учитељ, јер сматра да се не би уклопио у нови систем школовања. Сматра да су права заузела превише места у школама и да угрожавају неке друге, за њега праве вредности. Ипак, каже, када га сретну његови многобројни бивши ђаци, увек се љубазно поздраве. И то је оно што је један од показатеља успешности у овом послу.

Подсетићемо да су школе у Сеништима и Драглици, у којима је учитељ Милан провео добар део свог радног века, затворене. Школа у Драглици пре две године, а школа у Сеништима још почетком деведестих.  То нам је можда и путоказ за нека размишљања о опстанку села…

Тодор и Весна Мандић, VI/2