Учитељица је чаробница…

Са колегиницом Мирјаном Варагић

Шта за Вас значи бити учитељица?

Бити учитељица значи имати привилегију да свој радни век проведете у друштву оних који, како песма каже, украшавају свет. Оних који су најискренији и за чији се осмех и успех вреди борити- а то су деца. Учитељица је чаробница која, захваљујући својим моћима, од безбрижних малих бића жељних само игре, направи одговорне ученике који знају како да уче, који се придржавају прописаних правила и који знају шта је другарство. Бити учитељица стварно значи бити друга мама, посебно када је реч о најмлађим ученицима. Она је та којој је довољан само један поглед да са њихових лица прочита да ли су срећни или им нешто фали, која разуме њихове несташлуке, коју радује њихов успех и чије интересовање за њих траје и онда када они заврше четврти разред.
Не постоји, сигурна сам, ни један човек било које животне доби, а да се не сећа имена и лика своје учитељице.

Са једном од генерација

Да ли се, колико и у чему изменило школство у односу на године када сте почели са радом?

Када сам пре тридесет година почела да радим, нисам уочила неке битне промене у односу на време када сам ја била ђак. Исти дневници, готово исти уџбеници и слична организација наставе. Свака реформа у школству доносила је нешто ново са чим смо се ми просветни радници мање или више слагали, али прихватали и спроводили у дело. Мењали су се дневници и ђачке књижице повећавајући обим посла наставника. Сви ти дневници које су наставници исписивали искључиво пенкалом су временом избачени из употребе и прешло се на електронске дневнике. Појављивале су се многе издавачке куће које су нудиле различите уџбенике, а задатак наставника је био изабрати „најбоље“. Готово сви уџбеници су радног карактера, па је неопходно купити их, а не наследити од старијих ученика како се радило пре. Повећао се и број уџбеника, па је ђачка торба постала много тежа него пре. Појавили су се и нови предмети, тако да су ученици добили више обавеза и дужи боравак у школи.
Примарни задатак учитеља је био да науче ученике да правилно и лепо пишу, да негују лепо писање и развију љубав према књизи и читању. Од првог разреда су ученици имали обавезу да у складу са узрастом прочитају одређен број књига као домаћу лектиру. Временом се тај број смањивао и сада се у млађим разредима свео на минимум, што по мом мишљењу није добро. Дигитализовани уџбеници који се све чешће користе у настави полако потискују штампане уџбенике. Основу сваког школског система чине ученици. Нажалост, њихов број се смањио у односу на раније, а нарочито у сеоским срединама. Самим тим и могућност примене различитих метода и облика рада, реализација појединих циљева и задатака наставе је смањена.

Постоје ли неке године или догађаји које посебно памтите?

Годину 1993. свакако добро памтим, јер сам као млада, тек дипломирана учитељица, почела да радим у сеоској школи у Акмачићима. И сад се сећам имена, лика, па чак и распореда седења мојих првих ученика. Зима, снег и често пешачење до школе нису умањивали моје усхићење и радост са којом сам улазила у учионицу у којој ме чекало десет радозналих ученика.
Од тада је прошло тридесет година и ја се надам да су они израсли у дивне, успешне људe.
Догађај који ми је остао у лепом сећању је прослава стогодишњице рада школе.
Те 1996. године радила сам као наставник ликовне и музичке културе. Припала ми је част да као бивши ученик, а сада наставник ове школе, отворим изложбу ликовних радова и учествујем у припреми музичких нумера у приредби приређеној поводом овог јубилеја.

На прослави стогодишњице Школе, 1996. године

Било је уживање учествовати у тим припремама, јер је било много талентованих ученика који су одговорно приступали пробама и јавним наступима.
Рад са ученицима старијих разреда био је занимљив и изазован, али ја сам учитељица, па сам најсрећнија била када сам почела да радим у разредној настави и то у првом разреду. Мојих седам првака били су прва генерација међу многима које ћу испратити у пети разред. Са поносом се сећам мојих успешних ученика који су учествовали на разним такмичењима и остваривали значајне резултате.
По ружном памтим март 1999. године када смо због политичке ситуације морали пре времена да распустимо ученике и завршимо школску годину. Из више разлога поменућу и школску 2016/2017. годину, када сам због смањеног броја ученика, остала једина учитељица у матичној школи. Тешко је било организовати, осмислити и реализовати наставу са четири разреда и једним предшколцем. Тешко је било прихватити чињеницу да ће број деце и даље опадати и да ће ова прелепа школа остати без првака. И на крају, ништа мање тешко, било је сазнање да у учионици до моје неће бити моја драга колегиница Мира с којом је било право задовољство сарађивати.

Шта је оно суштинско што један просветни радник, у Вашем случају учитељ, мора да поседује како би помогао да школа деци буде други дом?

Нису сва деца иста, нека брзо памте и комуникативна су, нека су несташна и хиперактивна, нека спорије или теже усвајају знања и вештине, а нека су пак стидљива и повучена.
Учитељ треба да има дар да препозна којој од ових група припадају његови ученици и да својим приступом омогући сваком ученику да развије своје способност и заволи школу.
Учитељ пре свега мора да воли свој посао и да воли и поштује своје ученике како би се развила позитивна атмосфера у учионици. Ученицима свакако прија када у учионицу уђе насмејан учитељ који ће имати времена да на почетку часа поразговара са њима. Учитељ треба да буде креативан, да користи иновације у раду и примењује различите облике рада, а самим тим и да подстиче креативност и оригиналност код ученика. Једна од карактеристика личности учитеља која омогућава ученицима да се ослободе страха и буду отворенији у комуникацији је смисао за хумор. Ученици ће радо долазити у школу ако су ослобођени страха и треме да ће за погрешан одговор или неурађен задатак бити кажњени. Зато учитељ треба да искаже максималну стрпљивост и буде им најјача подршка. Он треба да буде особа од поверења, чувар дечјих тајни и неко чије се интересовање за ученика неће завршити онда када школско звоно означи крај часова.

Шта бисте поручили данашњим основцима, посебно онима који ускоро настављају школовање у неком другом месту?

Завршетак основне школе јесте прекретница у животу сваког човека. Поред важних одлука које треба донети у вези са избором жељене школе и места у ком ће наставити школовање, пред свршеним основцима је и питање како ће се снаћи у новој средини и новом окружењу. Будућим средњошколцима бих предложила да не бирају прво град у коме би волели да наставе школовање већ школу у којој ће се најбоље оспособити за свој будући позив или пак лакши упис на жељени факултет. Са собом би у нову средину требало да понесу све оно лепо што су научили од својих наставника и родитеља и да са поносом причају о свом родном крају. У избору нових другова са којима ће проводити време у школи, а посебно у слободно време, треба да буду обазриви.

Многи родитељи, нарочито из сеоских средина, кажу својој деци да заврше школу и „беже“ из свог места. Моја порука би била да заврше школу и врате се у своје место, јер ће можда баш они бити ти који ће допринети да се наша села не угасе.